Дивчибаре, сточарско село са 11 домова, први пут се помињу 1476. године у турском детаљном попису Смедеревског санџака, коме су припадале. Нема података да је у њему икада постојала црква, јер би се то сачувало у народном предањути називу неког локалитета, као, на пример, што су Црквине у маљенском селу Горњи Лајковац, где је на остацима, вероватно, некадашњег манастира, заузимањем протојереја Милана Трипковића, подигнута црква која је довршена 1935. године. Овај духовник, запамћен код савременика по изузетној интелигенцији и ретком говорничком дару непуну годину дана, 1899. и 1900. године, био је ђакон код тимочког владике Милентија Вујића, родом из маљенског села Осеченица. Од 1900. године када је рукоположен за свештеника па све до 1934. године, сем од 10. 10. 1921 до 14. 12. 1923. године, када је био парох у свом родном Барајеву, провео је у служби у крчмарској парохији. Добро је познавао Маљен. Нарочито је био одушевљен Дивчибарама, о чијим је лепотама 1923. године написао чланак који се сматра првом туристичком пропагандом, јер су Дивчибаре тек 1926. године почеле да функционишу као летовалиште. Када је основано Здравствено друштво „Дивчибаре“ Трипковић је постао његов члан и саградио је на Дивчибарама дрвену кућу. Предвиђајући да ћe овај крај имати брз развој и постати једно од најзначајнијих планинских туристичких места. Трипковић је сматрао да се мора водити рачуна и о духовном животу у летовалишту. Око 1930. године залагао се да се на Дивчибарама подигне црква. Ова Трипковићева инициатива мировала је све до 1940.го дине, када су крајем јула Дивчибаре посетили митрополит скопски Јосиф Цвијовић и Свети владика Николај (Велимировић). По лепом сунчаном дану, око 10 сати велика група власника викендица из Ваљева и Београда на челу са једним од оснивача Здравственог друштва и дугогодишњим управником летовалишта Недељком Савићем дочекала је црквене великодостојнике. Митрополит и Владика дошли су с намером да одаберу место где ћe cе градити црква. После дужег разговора они су се, са присутним Дивчибарцима, упутили преко мостића на Црној Каменици према простору где се сада налази хотел „Маљен“. Тада се Владика Николај обратио беседом присутнима и покропио их светом водицом. Други светски рат је спречио почетак градње богомоље.
Требало је да прође готово седам деценија да би се започело са остварењем првобитна идеја протојереја Трипковића о изградњи Цркве на Дивчибарама. На на дан Светог Пантелејмона, 9. августа 1995. године освештано је земљиште за градњьу прве Дивчибарске цркве и на њему је подигнут крст. Локација је добро и зналачки одабрана. Црква је изграђена на простору који се налази на левој обали потока Жујана, између две чесме, на месту где се од 1926. године, када је формирано летовалиште одржавао народнивашар на дан Св. Пантелејмона.
Земљиште је даривала Општина и Туристичка организација Ваљево Градња је почела у пролеће 1996. године. Ископ темеља обавили су запослени у предузећу „Водовод“ из Ваљева. У то време, на Дивчибарама је била, у току једне школске године, Богословија „Света три јерарха“ прогнана из манастира Крка. Ученици и професори Богословије, под руководством епископа Никанора (Богуновић) и Лонгина (Крчо) учествовали су у изради темеља храма, који је пројектовао архитекта Тихомир Дражић из Ваљева. Израдом темеља и сокла руководио је протојереј ставрофор Милан Томић. Темељи храма освештани су на дан храмовне славе 1996. године. Од 1998. године организационе улоге прихватио се пројереј ставрофор Стојадин Павловић, парох ваљевски. Са зидањем храма наставило се 1998. године. Грађевински радови поверени су „Јабланици“ из Ваљева. Грађење богомоље на Дивчибарама одвијало се под веома тешким условима, јер није постојала парохија, нити црквена општина.
Појединачне и до тада врло ретке парохијске потребе обављали су пароси из Крчмара- Брежђа, Субјела, Ражане или како су се већ сами житељи сналазили. Дивчибаре су управо у току градње храма у инфраструктурном и туристичком погледу доживеле велики пад. Градило се и за време бомбардовања у току пролећа 1999 године. У храму је урађено подно грејање,што је у планинским условима и на ниским температурама прека потреба. На дан храмовне славе 2000. године освештан је и постављен крст на храм. Архијерејско освећење саме богомоље обавио је Епископ шабачко – ваљевски Лаврентије на дан Св. Пантелејмона 2001. године. Прва литургија са причешћивањем верника одржана је на Преображење, 19. августа, исте године. Све време у току градње остало је запажено присуство и несебична помоћ чика Симе Ђо- ковића, из Јежевице који је повремено боравио на Дивчибарама, На дан Св. Петке Параскеве 2001. године, трон и икону Свете Петке, дар Александра Кристића, освештао је епископ митрополије новограчаничке Лонгин. Освећење трона и иконе светога Василија Острошког извршио, у јуну 2002. године, епископ аустралијско новозеландски Никанор. У трону Св. Василија, који је приложио Миле Радовић из Ваљева, налази се реликвија овога светитеља – воздух (пре- кривач светих дарова и моштију). Св. Василија Острошког који је храму дивчибарском даривао старешина манастира Острог, игуман Јован, потоњи епископ диоклијски. У трону Свете Петке сме штене су честице моштију Свете Петке, које је храм добио од старешине манастира Каона архимандрита Милутина, потоњег епископа ваљевског. Честице моштију Св. владике Николаја жичког и охридског даривали су монаси манастира Св. Николај из Лелића. Светогорски монаси су дародавци честица Св Пантелејмона. Мошти је на дан храмовне славе и великог црквено – народног сабора на Дивчибарама, пре служења свете литургије, од монаха и свештенства примио и у храм положио епископ шабачко – ваљевски Лаврентије.
У храму Св. Пантелејмона богослужења се обављају редовно. Летопис бележи да је прва Божићна поноћа литургија служена у још непокривеном храму, на температури од 18 степени испод нуле, на овај празник 2001. године. На Бадњи дан. 2002. комотно се у току дана могло одмарати на отвореном простору, да би се на Васкрс исте године путнич ки аутомобили, због снега, тешко пробијали до Дивчибара.
Дивчибаре су прва планинска бања у Србији на којој је изграђен православни храм. Цркву је пројектовао архитекта Тихомир Дражић из Ваљева, а изградило jу jе Гpађевинско предузеће „Јабланица“. Архитектонско решење се ослања на локалну традицију грађења цркви – брвнара, које су прилагођене оштрим зимама са доста снега и складно се уклапају у природно окружење. Храм је зидан пуном опеком са два армирана бетонска рама који прихватају централну осмострану куполу, како би се избегли носећи стубови који би заузимали простор у наосу. Изнад припрате је направљена хорска галерија са полукружним испустом према главном броду. Испред цркве је изведен дрвени полукружни трем ослоњен на ниски полукружни камени зид. Кровна конструкција је дрвена, у основи двоводног решења са полукупастим завршетком на западној и троводним решењима на источној страни. Кров има јако наглашене стрехе и покривен је црепом, а трем и купола бакарним ли- мом у виду крљушти, док су зидови споља обложени сигом.
Из књиге „Духовно туристичка монографија“
Храм Светог Пантелејмона - Дивчибаре 