У Епископији у Ваљеву, 3. фебруара 2015. године, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин примио је представнике 126. бригаде ВОЈИН Војске Србије, пуковника Радовановић Драгана, мајора Павић Бојана и капетана Радовановић Бранка. Српска Црква и Војска, као и до сада сусрели су се ради сарадње, овога пута ради сарадње и договора око изградње православног храма на планини Маљен, који би Војска Србије подигла на месту на коме су невино и мученички од НАТО бомби страдала двојица припадника наше војске, потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић.
Идеја да се црква сагради на овом месту поникла је од њихове браће, припадника јединице 126. бригаде ВОЈИН, да би се кроз време и кроз вечност памтило дело двојице српских ратника, официра наше војске, који су на свој начин пружили отпор империјалистичкој сили.
126. бригада Војин је јединица одговорна за осматрање комплетног ваздушног простора изнад Републике Србије. Два припадника ове јединице, официри потпоручници, Жељко и Синиша, тек свршени академци, 6. априла 1999. године, према војном распореду обављали су своју дужност на Краљевом столу осматрајући из своје радарске станице небо над Србијом. Бранили су свој мученички народ за који су положили своје животе. Пострадали су од империјалистичке силе, агресорске авио-бомбе која је погодила њихов положај. Два млада живота су угашена а две светиљке упаљене у Царству Божјем, упаљене да горе и да се више не гасе.
Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Жељко и Синиша су животе положили за српски народ али и један за другога. У разговору сазнајемо да је по правилу службе било довољно да дежура један официр, али у тренутку када је требало да дође до смене, Жељко и Синиша су остали заједно на положају да поделе мучеништво. Заједно су се преселили у вечност а иза себе оставили успомену, коју на овај начин, изградњом цркве, Војска Србије и Црква желе да сачувају од заборава. То је сећање на потпоручника Жељка Савичића и Синишу Радића. То је памћење, не заборављање агресије, али и увек опраштање, како нас то Господ наш Исус Христос учи.
Поштујући пре свега поредак старешинства, представници 126. бригаде ВОЈИН, консултовали су надлежног Архијереја по питању канонског реда приликом изградње цркве. Следи договор са урбанистима града Ваљева и решавање имовинско-правне својине на земљишту на коме ће се храм градити, а оно што је овом приликом договорено јесте светитељ коме ће храм бити посвећен. На предлог Епископа ваљевског г. Милутина црква ће бити посвећена Светом Великомученику Георгију, римском официру, војнику који се истакао храброшћу и војним заслугама, мученички пострадалом за веру Христову.
Вести
Двадесетчетворогодишњи Жељко Савичић и двадесеттрогодишњи Синиша Радић, само шест месеци пошто су завршили Војну академију погинули су 6. априла 1999. године на Краљевом столу на планини Маљен, извршавајући борбени задатак. Док прича о детињству свог сина, како га је почетком осамдесетих година прошлог века, као „петлића” возио на тренинге фудбалског клуба Срем, очи Ненада Савичића пуне се сузама и брана коју је саградио према спољном свету почиње да попушта.
Прекидамо на тренутак разговор и залазимо у опште теме, у то срећно време када су одрасли делили наивност деце и веровали да смо последња држава на свету којој може да се деси рат. Па ипак, ево нас, двадесет година од завршетка грађанског рата у СФРЈ и шеснаест година од НАТО бомбардовања СР Југославије. До породичног дома Савичића у Јакову код Београда долазимо гледајући успут напуштене индустријске објекте. Тужне споменике некадашњег благостања из времена када је Жељко играо фудбал за ФК Срем. Данас, уместо тог некадашњег дечака, на фасади породичне куће велика плава табла. На њој пише: „Улица поручника Жељка Савичића”, а под њом љубазни домаћин.
– Чим је кренуо у први разред основне школе пошао је на фудбал. Тренирао их је Вељко Томић, као пионири су играли са Звездом, требало је да уђу у прву лигу. Био је одличан ђак и касније је на академији био међу најбољима. Зато су га, вероватно, и одабрали да буде официр за навођење. Када је у септембру 1998. године завршио академију, послали су га на Косово. Целог га је обишао – прича Ненад Савичић.
Млади потпоручници, постхумно унапређени у чин поручника, Жељко и Синиша били су припадници 126. бригаде за ваздушно осматрање, јављање и навођење (ВОЈИН). Јединице коју зову „очи и уши” земље и која је баш због тога свих 78 дана била на удару НАТО авијације. Жељко и Синиша радили су у касарни „Јован Курсула” у Краљеву. Одатле су отишли на планину Маљен, за екран једног од радара, смештен на истакнутом врху, Краљевом столу, да прате налет НАТО авијације и шаљу кључне информације о њиховом кретању нашој ловачкој авијацији која је почетком рата полетала у пресретање непријатеља.
– Последњи пут чули смо се тог 6. априла око четири сата поподне. Рекао је да ће доћи сутра аутобусом кући. Завршио је своју смену и остао да помогне колеги. И тада се десило то што се десило – каже Ненад Савичић.
Радар са куполом у којој су се налазили Жељко и Синиша погођен је авионском бомбом у 23.05 сати. Како то само зли прст судбине може да намести, догодило се то баш у тренутку када су уместо једног, у куполи била двојица официра и то двојица међу најмлађима.
Синиши је то била и прва борбена смена: у јединицу је дошао претходног дана. А управо од сличног ратног удеса породица Радић већ је бежала. Са двојицом синова, Радићи су 1995. године избегли из Книна и доселили се у Ниш где и данас живе. Недалеко од њиховог данашњег места становања налази се улица која носи име њиховог погинулог сина. Јован Радић, његов отац, прича нам да је Синиша са осмицом завршио студије, а са деветком дипломирао на Војној академији. Да је волео то занимање иако је одлука да упише Војну академију делимично била условљена и материјалним положајем у којем се породица тада налазила.
– Волео је да игра шах, а још од школских дана волео је и географију и историју и чак размишљао да нешто од тога студира. Спортом се бавио рекреативно, занимало га је роњење и пливање, али је играо са друговима и фудбал и кошарку – каже Јован Радић.
И данас код Савичића и Радића свраћају Жељкови и Синишини другови са академије, обилазе их њихови командири и надређени. Долазе на рођендане, на помене.
Погибија двојице младих поручника била је најтежи губитак 126. бригаде ВОЈИН за време НАТО бомбардовања. Сваке године 6. априла са породицама на Маљен одлазе и припадници ове бригаде. Иницијатива војске је била да улице у местима где су живели понесу њихово име, да добију спомен-обележје на Маљену, у касарни у Краљеву у којој су радили, и наравно у самом седишту бригаде у Београду. Припадници 126. бригаде ВОЈИН радо су прихватили и тренутно спроводе у дело и идеју владике ваљевског Милутина да се на месту погибије двојице поручника подигне црква. Како објашњава пуковник Драган Радовановић, заменик команданта 126. бригаде ВОЈИН, биће посвећена Светом Ђорђу, највећем ратнику међу светитељима.
– Црква је већ готова, она је монтажна, обложена каменом, у основи величине два и по пута шест метара. Тренутно решавамо имовинско-правна питања у вези са парцелом где треба да буде постављена, али имамо уверавања свих државних органа да ће то бити решено. Надамо се, дакле, да ће ове године 6. априла парастос нашим погинулим припадницима бити служен у тој цркви – каже пуковник Драган Радовановић. Епархија ваљевска отворила је и посебан жиро-рачун за прикупљање средстава за подизање цркве, будући да њена градња тек треба да буде отплаћена. Припадници бригаде ВОЈИН свакако ће учествовати према својим могућностима у финансирању градње храма, додаје пуковник Радовановић.
– Синиша Радић и Жељко Савичић били су на дужности официра за навођење и били су задужени да наводе нашу ловачку авијацију на авијацију непријатеља. По природи ствари радар зрачи, а ако зрачи, онда је и логично да ће га открити. Уз то, он мора бити на истакнутој тачки, мора бити укључен, а официр за навођење мора да буде у кабини радара и да гледа у екран. Двојица поручника страдали су од авио-бомбе, што значи да су били тачно позиционирани. У то време држава је имала много губитака, а сасвим је логично да ми будемо испред цивила, то је нешто са чим живимо и радимо. А и сама служба је ризична, официр за навођење је можда и најризичније радно место. Међутим, нас те жртве нарочито боле зато што су наше, зато што су то били млади људи, зато што су мало тога од живота проживели, тек су почели да раде. Сваке године 6. априла водимо на Маљен углавном оне који су тек дошли у јединицу, покушавамо да на тај начин то преносимо с генерације на генерацију – наводи пуковник Радовановић.
Сахрањени истог дана
Жељко Савичић рођен је 10. јула 1975. године у Земуну. Завршио је Војну гимназију и Војну академију у Београду. Синиша Радић рођен је 30. јуна 1976. године у Книну. После завршене Електротехничке школе у родном граду, уписао је Војну академију у Београду. Другови са класе, сахрањени су истог дана 9. априла 1999. године: Жељко у Јакову, а Синиша на гробљу у Нишу.
Храм Светог Пантелејмона - Дивчибаре 